(Système International d'Unités)
Основне јединице
Јединица дужине (метар)
Прва дефиниција метра потиче из 1889. године и везана је за еталон од платине и иридијума који се чува у Севру. Нова дефиниција је уведена 1960. на основу таласне дужине зрачења криптона 86, а замењена је 1983. следећом дефиницијом:
Метар је дужина пута коју светлост пређе у вакууму током временског интервала од 1/299 792 458 секунди.
Ова дефиниција је састављена да би се брзина светлости у вакууму подесила на тачно
Јединица времена (секунда)
Секунда је прво дефинисана преко „средњег соларног дана“, али се показало да због неправилности у кретању Земље ова дефиниција није довољно прецизна. Ради што прецизније дефиниције, 1968. је уведена следећа дефиниција:
Секунда је једнака трајању 9 192 631 770 периода зрачења које одговара прелазу између два суперфина нивоа основног стадијума атома цезијума 133, при температури од 0 К.
Јединица масе (килограм)
Јединица за масу је једнака маси међународног прототипа килограма (ваљка од платине-иридијума) чуваног у Међународном бироу за тежине и мере, у Севру, у Паризу.
Реч „тежина“ означава количину исте природе као и реч „сила“: тежина тела је производ његове масе и стандардног гравитационог убрзања. Међународни сервис за тежине и мере прихватио је да стандардно гравитационо убрзање износи
Децимални префикси везани за масу се не додају на основу „килограм“ већ на основу „грам“.
Јединица (јачине) електричне струје (ампер)
Електрине јединице су прво уведене као „међународне“, на Међународном електричном конгресу 1893. у Чикагу. Ове јединице је требало заменити тзв. „апсолутним“, па је 1948. године одлучено да Међународном систему мерних јединица буде придодат ампер као основна јединица мере.
Ампер је таква константна струја која ће, пропуштена кроз два права паралелна проводника бесконачне дужине и занемарљивог попречног пресека постављена на удаљености од 1 метра у вакууму, изазвати између ових проводника силу од њутна по метру дужине.
Ефекат ове дефиниције је постављање електричне пермеабилности вакуума на тачно
Јединица термодинамичке температура (келвин)
Дефиниција јединице термодинамичке температуре је у основи дата 1954. када је одабрана тројна тачка воде као фундаментална фиксна тачка, и додељена јој је температура од 273,16 °K. Име „степен Келвинов“ (°K) је 1968. промењено у Келвин (K).
Келвин, јединица термодинамичке температуре, једнак је 273,16-ом делу термодинамичке температуре тројне тачке воде.
Због начина на који је дефинисана температурна скала, уобичајено је да се термодинамичка температура T изражава преко разлике од тачке мржњења воде при нормалним условима . Разлика измежу ове две температуре се назива Целзијусова температура (t) и дефинише се као:
Разлика у температури може бити изражена и у Целзијусовим степенима и у келвинима.
Јединица интензитета светлости (кандела)
Пре 1948. већина дефиниција интензитета (јачине) светлости заснивала се на пламену свеће или светлости усијане нити. Те године је донета дефиниција „нове свеће“ која се заснивала на зрачењу црног тела на температури топљења платине (Планков извор зрачења). Ова јединица је исте године уврштена у Међународни систем под именом „кандела“. Због практичних тешкоћа да се добије Планков извор, 1979. је дата актуелна дефиниција канделе:
Кандела је јачина осветљења, у датом смеру, коју даје извор монохроматског зрачења фреквенцехерца, и са радијалним интензитетом у том смеру од 1/683 вати по стерадијану.
Јединица количине супстанце (мол)
Пратећи открића фундаменталних закона хемије, јавила се потреба за описивањем количине (броја) атома, молекула или неког другог основног састојка. У почетку су се користили термини „грам-атом“ и „грам-молекул“, и били су директно повезани са појмовима „атомска тежина“ и „молекулска тежина“. „Атомска тежина“ је у почетку била везана за масу кисеоника, али су постојале две различите дефиниције. Дефиниција Међународне уније за чисту и примењену физику (IUPAP) је релативну тежину 16 доделила одређеној количини кисеоноковог изотопа , док је Међународна унија за чисту и примењену хемију (IUPAC) исту релативну тежину доделила истој количини смеше кисеоникових изотопа са масеним бројем 16, 17 и 18. Да би се разрешио настали проблем, ове две организације су се састале 1959/60, а усвојена дефиниција мола постала је део Међународног система мерних јединица 1971.
- Мол је количина суспанце система који садржи онолико основних ентитета колико има атома у 0,012 килограма угљеника 12; симбој ове јединице је „mol“.
- Када се користи мол мора се назначити основни ентитет и то могу бити атоми, молекули, јони, електрони, друге честице, као и назначене групе таквих честица.
- Подразумева се да се ова дефиниција односи на невезане атоме угљеника 12, у миру и у основном стању (1980).
Симболи основних јединица
Изведене јединице
Изведене јединице са специјалним именима и симболима
Изведене јединице се могу односити на више величина. Стога је неопходно увек уз јединицу нагласити и мерену величину. Ово се односи како на научне и техничке текстове, тако и на мерне инструменте.
Изведе јединице се могу, по потреби, изражавати преко других јединица, као и преко основних јединица, али ово не сме утицати на смисао. Тако, мада се херц и радијан у секунди могу изразити као реципрочна секунда, у другом случају би се изгубило из вида да је у питању јединица угаоне брзине. Ово је посебо значајно на пољу јонизационог зрачења, где мешање сиверта и греја, или бекерела и херца може угрозити људске животе. Због тога је УПОТРЕБА ИМЕНА БЕКЕРЕЛ, СИВЕРТ И ГРЕЈ ОБАВЕЗНА.
Јединице ван Међународног система
Уочавајући жељу корисника да комбинују коришћење јединица Међународног система са јединицама које су ван њега али у широкој употреби, Међународни комитет за тежине и мере је не-SI јединице поделио у три категорије: јединице које се задржавају, јединице које се привремено толеришу и јединице чију употребу треба избегавати. У прву класу спадају традиционалне јединице, јединице чија је вредност експериментално утврђена и друге јединице које се могу користити са Међународним системом ради задовољења неких посебних потреба.